Srbija: Dva razloga za nuklearnu energiju

Nedavno je u Nemačkoj produžen „rok trajanja“ nuklearnim elektranama. Vlast je poručila da drugačije nije moglo, opozicija je grmela, građani protestovali… Koliko su strahovi od nuklearne energije opravdani? Radojica Pešić, direktor JP „Nuklearni objekti Srbije“, kaže da su se u istoriji desila dva teška akcidenta u nuklearkama, ali da je rizik prisutan svuda gde je visoka tehnologija. Na pitanje, da li je nuklearna energija baš neophodna čovečanstvu, Pešić ima jasan odgovor:

Radojica Pešić: Svet ne može bez energije, ona nam je svima potrebna. Mislim da ne treba praviti razliku između načina za dobijanje energije. Naravno, tradicionalni načini za dobijanje energije su nama poznatiji i bliži. Međutim, mi smo svedoci da resursi nisu beskonačni i da je potrebno tražiti nove izvore za dobijanje energije. Ako se uzme u obzir činjenica da u svetu postoji preko 400 nuklearnih elektrana, više od polovine tog broja u Evropi, i da se razvijaju reaktori četvrte generacije – jasno je da tehnologija i čovečanstvo moraju da idu u tom pravcu.

Dojče vele: Srbija, sa jedne strane, ima znatno manje potrebe za energijom nego recimo Francuska, rekorder po borju nuklearki. Ipak, sa druge strane, sve visi o elektranama u Obrenovcu i Kostolcu… Da li je i Srbiji neophodna nuklearna energija?

Radojica Pešić: Srbiji energija treba, zemlja je generalno u deficitu sa energijom. Ovih dana je naša delegacija imala niz bilateralnih sastanaka na Generalnoj konferenciji Međunarodne agencije za atomsku energiju. Održan je i sastanak sa predstavnicima Rosatoma (ruska državna Agencija za atomsku energiju) gde se govorilo o eventualnom učešću Srbije u nekim projektima. Razgovara se, takođe, i o regionalnom pristupu, delom zato što su ovakvi projekti skupi, traju dugo i iziskuju velike stručne kapacitete.

Ne mogu da kažem kakva će i kada će odluka biti doneta. Poznato je da u Srbiji postoji moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana koji je donet još u vreme SFRJ posle katastrofe u Černobilju. Ipak, nije dominantno pitanje da li bi neko potencijalno postrojenje trebalo da se gradi na teritoriji Srbije. Glavno je pitanje da li Srbija treba da učestvuje u takvim projektima. Jedan razlog „za“ je deficit u energetskom bilansu. Drugi razlog, koji je često skrajnut, ali bih voleo da ga naglasim: ako Srbija želi da prati tehnološki razvoj i da njeni kadrovi budu u taj razvoj uključeni – onda bi bilo dobro da se uključi u neki nuklearni projekat.

DW: Pretpostavljam da mislite na elektranu Belene koju Bugari već godinama grade, sada uz pomoć Rusa… Koliko je realno i pametno da Srbija uđe u taj projekat?

Koliko je realno – ne mogu da kažem. Ali da li je realna potreba Srbije da traži nove izvore energije – jeste. Ne bismo smeli da kasnimo sa odlukom, kakva god ona bila. Treba da razmišljamo efikasno i brzo, da procenjujemo dobiti koje bismo imali učešćem u takvim projektima i da odlučujemo brzo.

DW: Cene izgradnje su basnoslovne, u Bugarskoj se pominje da jedan reaktor košta dve milijarde evra… Za koliko Srbiji može da se isplati eventualna nuklearna avantura?

RP: Proizvodnja energije u nuklearnim elektranama je jeftinija i čistija u poređenju sa konvencionalnim načinima proizvodnje energije. Kod termoelektrana imamo ogromnu emisiju sumpor-dioksida i ugljen-dioksida u okolinu. Tehnologije koje po najnovijim standardima moraju da se ugrade za prečišćavanje otpadnih gasova su praktično jednako skupe kao i same tehnologije za samu proizvodnju energije. Kod nuklearnih elektrana mi nemamo takve izazove. Kada se sve sabere, nuklearna proizvodnja jeftinija, a isto je i sa eksploatacijom. Vreme povratka investicije je, isitna, nešto duže, ali to ne treba da bude odlučujuće. Odlučujuća je jeftinija proizvodnja i tehnološki razvoj.

DW: Nemce takođe brine i odlaganje nuklearnog otpada. Dokle je Srbija došla na tom planu?

RP: Radioaktivni otpad u Srbiji je uglavnom medicinskog porekla i, nešto manje, industrijskog porekla. U Vinči postoji skladište ovog materijala, kao i odlagalište istrošenog nuklearnog goriva sa istraživačkog reaktora koji u Vinči nije aktivan već 25 godina. Ta dva skladišta zadovoljavaju potrebe Srbije. Istrošeno nuklearno gorivo se, prema međunarodnom sporazumu, vraća u Rusiju – zemlju porekla. Do kraja godine nećemo na teritoriji Srbije imati ozračeno, istrošeno nuklearno gorivo. Ostaje nam da se brinemo za svoj radioaktivni otpad – imamo najmoderniji hangar za prijem tog otpada i završavamo postrojenje za procesiranje otpada. Dakle, smeštaj i procesiranje radioaktivnih materijala, najmanje na srednji rok, ne bi trebalo da bude problem u Srbiji.

Intervju: Nemanja Rujević

Odg. urednica: Mirjana Kine Veljković