Što manje migranata, to više rasizma

U Poljskoj i Mađarskoj je, na primer, desničarski populizam posebno jak, iako postoji malo interkulturnih kontakata. I na primeru nacionalističke partije Flams Belanga u Belgiji pokazalo se da neprijateljstvo prema strancima nailazi na plodno tlo tamo gde ima malo kontakata između domaćeg stanovništva i pridošlica, kaže Andreas Cik, istraživač na institutu za interdisciplinarno proučavanje sukoba i nasilja na univerzitetu u Bilefeldu.

„Stvarno je u porastu broj pristalica partije Flams Belang u regionima, u kojima živi relativno mali broj migranata. U regionima u kojima živi velik broj migranata, podrška desničarskom populizmu nije posebno jaka“, kaže Cik.

Slučaj Švajcarske

Prema oceni istoričara Damira Skenderovića iz Friburga, i Švajcarska ima slično iskustvo: „Kada je reč o inicijativi protiv izgradnje minareta imali smo situaciju da je u regionima, gde ne žive muslimani, odbijanje bilo najveće“, kaže Skenderović. Prema njegovim rečima, to se u Švajcarskoj već pokazalo i u najnovijoj istoriji. Naime, u vremenu između dva rata, najintenzivnija je bila rasprava o preplavljivanju Švajcarske strancima.

Anete Kane, predsedavajuća u upravi zadužbine Amadeu Antonio, koja je veoma angažovana u borbi protiv rasističkog nasilja, ovako to rezimira: „Da bi neko bio rasista, nisu potrebni migranti“.

Međutim, populistički pokreti rado govore o problemima koji izrastaju iz migracije, a to je na primer nezaposlenost.

Autori: Fabijan Šmit / Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

U nastavku

Rasizam u Nemačkoj

Rasizam u Nemačkoj

Zakon o jednakom postupanju prema svima, trebalo je da u Nemačkoj poboljša situaciju. Uprkos tom Zakonu, svakodnevno se govori o diskriminaciji na radnom mestu ili pri iznajmljivanju stana.

Posebno su diskriminisani muslimani, najviše Turci, zatim crnci, ali i Sinti i Romi, kaže Gudrun Holgersen iz Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije.

„Rasističkom nasilju posebno su izložene tamnopute osobe. One nam često govore o tzv. No-go oblastima u nekim saveznim pokrajinama. Tamo izbegavaju da idu, bilo same ili u grupama“, kaže Holgersenova.

Godine 2006, u Nemačkoj je stupio na snagu zakon o jednakom postupanju. Nešto kasnije je otvorena i državna Centrala za borbu protiv diskriminacije. Oko 600 osoba, koje su se zbog svog etničkog porekla osećale diskriminisano, obratilo se do sada za pomoć.

„Neravnopravnost se posebno primećuje u oblasti ’zapošljavanje i zanimanje’“, kaže Kristine Liders, šefica Centrale za borbu protiv diskriminacije. „U jednom nemačkom preduzeću, jedan muškarac iz Azije koji je radio kao instruktor, trebalo je da izgubi posao jer je preduzeće radije želelo nemačke radnike. Tek kada smo se mi umešali, sve strane za sebe su pronašle najpovoljnije rešenje“, kaže Lidersova.

Kristine Liders ističe da se nešto može promeniti tek ako se pogođene osobe obrate Centrali za borbu protiv diskriminacije ili nadležnim institucijama koje će im objasniti situaciju i njihova prava.

Integracija

Poboljšanje kroz objašnjenje, to je iskustvo i Tomasa Bekera. On je koordinator savezne kampanje koja treba da rasvetli poslodavcima pravnu situaciju i pravo stanje stvari kod osoba stranog porekla.

„Bilo je očigledno da smo imali velike probleme da mobilizujemo preduzeća na učestvovanje u kampanji, ali to se 2008. promenilo. Deset odsto od 250 projekata uključeno je u mešovite firme. Treba reći da tome doprinose demografski razvoj, nemačko društvo će biti sve starije, ali i manjak stručnjaka. Kada je reč o zanatima, mislim da je tu već došlo do promene načina razmišljanja“, kaže Beker.

Ministarstvo za rad i socijalnu politiku finansira i programe za uključivanje azilanata u tržište rada. To doprinosi i jačanju jezičkih kompetencija ljudi stranog porekla. Sve to zajedno poboljšava proces integracije. Ipak, ima i drugih formi diskriminacije, kaže Kristine Liders.

„Na primer kada migranti žele da iznajme stan ili kada se zabranjuje muškarcima arapskog porekla da uđu u diskoteke ili fitnes klubove. Taj oblik diskriminacije najčešće je uslovljen predrasudama. Na tome treba poraditi.“

Posredovanje

Ipak i sudovi su na potezu. Evropski sud pravde, kada je reč o diskriminaciji, već se pokazao i dokazao u praksi, naglašava Liders. Iako je primetno mnogo manje slučajeva pred sudom gde je neka od strana stranog porekla, primera ima. Liders ističe aktuelnu presudu Suda u Kelnu.

„Sud je odlučio da se jednom afričkom paru, koji je tokom termina za razgledanje stana bio suočen sa rasističkim opaskama, isplati obeštećenje od 5000 evra.“

Centrala za borbu protiv diskriminacije želi da proširi opseg svog delovanja, posebno u oblasti posredovanja između sukobljenih strana. Ponude bi ubuduće trebalo da budu dostupne i na internetu i to na više jezika: ruskom, turskom, poljskom, arapskom i francuskom.

Autorke: Sabine Riperger / Ivana Ivanović

Odgovorni urednik: Ivan Đerković