Rusija: Mržnja prema drugačijoj boji kože

Svake godine, na stotine stranaca koji borave u Rusiji postaju žrtve nasilja ekstremističkih desničarskih organizacija. Iako vlasti u Moskvi situaciju shvataju ozbiljno, ksenofobija zalazi u sve dublje pore ruskog društva.

„Izbegavajte da se krećete po gradu sami. Bilo kuda da se uputite, idite direktno i brzo, bez nepotrebnog zadržavanja. U autobusu, tramvaju ili metrou sedite što bliže vozaču. Najbolje je da putujete u periodu između osam ujutru i pet posle podne.“ Ovi saveti, bolje reći uputstva, kao da su pravljena za decu koja putuju bez roditelja. Ali nisu. Ovo su instrukcije upućene Afrikancima kada doputuju u Moskvu.

Među njima je i Manuel Tomas koga su napala osmorica Moskovljana. „Jednostavno su počeli da se deru na mene – ’Crnjo, šta ćeš ti u Rusiji? Vrati se kući!’ I onda su počeli da me guraju i udaraju. I niko nije prišao u pomoć. Ležao sam potom 4-5 sati na betonu, a padao je sneg. Preplašen sam.“

Ljudi sa crnog kontinenta prisutni su u Rusiji decenijama unazad. Ipak, od pada komunističkog režima, njihova pozicija u ovoj državi je znatno pogoršana. Roni Kumi iz Gane kaže da je svestan da nema svrhe tražiti pomoć. Za šest godina, koliko boravi u glavnom gradu Rusije, pretučen je tri puta. „Jednom mi je majica bila sva u krvi. Čovek koji mi je prišao rekao mi je da je najbolje da se vratim kući u Afriku. ‘Ja ti sigurno neću biti svedok ako zoveš policiju’, rekao mi je. ’Niko to neće’.“

Napadi i na Azijate

I na drugom kraju Rusije, u Vladivostoku, grupa studenata iz Kine, izdvojena na košarkaškom terenu, ubacuje loptu kroz obruč. Iako su udaljeni samo šezdeset kilometara od svoje matične države, Rusiju ne uspevaju da dožive kao svoj dom. A, kada se upuste u avanturu, rešeni da malo prošetaju gradom, daleko od sigurnih zidina univerziteta i košarkaškog terena, to čine isključivo u grupi.

Desničarske organizacije u Vladivostoku postale su aktivne u poslednjih nekoliko godina, podstaknute navodnom zabrinutošću zbog slabljenja privrede i sve većeg broja stranaca koji dolaze da žive u Rusiji.

Studentkinja iz Kine prepričava potresan događaj koji je zadesio njenog dečka: „Njih desetorica su ga napali i polomili mu nos. Tek tako, bez ikakvog razloga.“ Ona kaže da je mladić uspeo nekako da pobegne od besne rulje, ali i da je bio veoma uplašen dok nije došao do univerziteta.

Podaci kojima raspolaže „Sova centar“, organizacija koja se bavi istraživanjem rasizma i ksenofobije, svedoče da je prošle godine u Rusiji zabeleženo 71 rasno motivisano ubistvo, a da je iz istog razloga povređeno više od 300 ljudi. U centru navode da su Moskva i Sankt Peterburg najopasniji gradovi za ljude iz Afrike, centralne Azije i Kavkaza. Ipak, i pored ovoga, statistika kaže da je broj ovakvih napada značajno umanjen – čak za trećinu, u poređenju sa 2008. godinom.

Aleksandar Verkovski, direktor ovog centra, kaže da policija i sudovi sada stvari shvataju mnogo ozbiljnije. On napominje da je policija dodatno pojačala borbu protiv desničarskih ekstremista i da je u poslednje izvršen veći broj hapšenja.

Na sledećoj strani:

„Policija je nemo posmatrala napad“

Zakon je tu, ali…

Ruskim vlastima trebalo je malo više vremena da uvide urgentnost ovog problema. Godinama unazad, kritičari politike Kremlja isticali su da vlada u Moskvi više izlazi u susret ekstremnim nacionalistima, nego njenoj demokratskoj opoziciji.

Kišne 2006. godine jedna kap prelila je čašu. Tada su, u malom gradu Kondopoga, na severozapadu ruske regije Karelie, desničarski ekstremisti izvršili smrtonosni pogrom nad vlasnicima restorana i drugih poslovnih objekata koje su vodili ljudi poreklom sa Kavkaza. Verkovski kaže da je tek taj događaj uzdrmao ljude u Kremlju, koji su to doživeli kao „političku pretnju“.

Pravni okvir u ovoj oblasti regulisan je 2004. godine usvajanjem zakona, koji bi trebalo da omogući procesuiranje i pokretanje istrage o rasno, etnički ili religijski motivisanim zločinima. Ali, i ovoga puta pravo je više prisutno na papiru, nego u stvarnosti, o čemu svedoči Vinsent Elenija iz Nigerije. On je pretučen tri puta, a jednom je, kako kaže, policija samo nemo posmatrala napad.

„Ništa nisu uradili za mene. Rekli su mi tada da sam ja pogrešio, da nije trebalo da izlazim kasno noću, i da je trebalo da pobegnem glavom bez obzira.“

Bez obzira na uložen napor sadašnjih vlasti, borba protiv rasizma i ksenofobije, ima mnogo dublje korene u političkoj istoriji Rusije. Naime, kaže Verkovski, ova tabu tema je bila otvorena još u vreme autoritarne političke klime. Tada su, zahvaljujući ćutanju političara, mnoge ekstremističke organizacije osetile da imaju podršku ruskog društva.

„Oni, koji ubijaju ljude, osećaju se pionirima narodnog pokreta“, kaže Verkovski.

Većina Rusa protiv stranaca

Čini se da su ekstremističke ideje duboko usađene u razmišljanje ruskog društva. Čak 55 odsto Rusa, svedoči jedno istraživanje, „želi da stranci – naročito iz centralne Azije i Kavkaza – budu lišeni njihovih prava, ili čak deportovani“. Interesantno je da rusko društvo ima ovakav stav, budući da ruska privreda zavisi od jeftine radne snage koja dolazi upravo iz ovih krajeva sveta.

Robert Bronkoma, protestantski sveštenik u Moskvi, došao je na ideju o pokretanju medicinskog centra za zbrinjavanje u istočnom delu Moskve, upravo usled učestalih verbalnih i fizičkih napada na ljude crne puti.

„Velikom broju Afrikanaca odbijena je medicinska pomoć. Veoma me je razljutila ta činjenica. Zato smo pokrenuli ovaj centar kako bismo im pružili adekvatnu negu i pomoć.“

Mnogi bi napustili Rusiju, ali to ne mogu da učine dok ne završe sa studijama. Jedino preostaje da drže otvoreno četvoro očiju i izbegavaju uplitanje u bilo kakve nevolje, kaže Bronkoma. On smatra da je nevolja i u tome što je njihov medicinski centar slabo prisutan u javnosti. Razlog je, kako i sam kaže, „rizik da i sami postanu mete napada zbog posla kojim se bave“.

Autori: Džesika Goloher / Erik Albreht / Relja Božić

Odg. urednik: Nemanja Rujević