Holandija zagovara virtuelnu kontrolu granica

Kamere o kojima je reč vise na metalnim konstrukcijama pored velikih saobraćajnih znakova. Pored njih, u upotrebi je i šest mobilnih kamera koje se nalaze u vozilima. Sistem ima naziv „Amigo boras“ a cilj mu je da – prema zvaničnom tumačenju holandskih vlasti – doprinese suzbijanju šverca ljudi. Zbog toga kamere snimaju prednji deo vozila, dakle, na snimcima se vide registarska tablica, vozač i suvozač. Snimci se porede sa određenim podacima. Tako će na primer, posebna pažnja biti obrađena na furgone sa Balkana: iskustvo je pokazalo da su takvim furgonima u Holandiju prevožene ilegalne prostitutke – samo u takvim slučajevima, policija će smeti i da zaustavi neki automobil radi kontrole.

Mnoge stvari nisu jasne

Mišljenja o novom sistemu kamera su – oprečna. Mnogi stanovnici pograničnog područja kao i putnici koji ulaze u Holandiju zastupaju mišljenje da onaj ko nema šta da krije – nema čega ni da se plaši. Ali, mnogi ovo vide kao još jedan od poteza kojim država zadire u privatnu sferu građana.

Posebno važno je pitanje: koliko dugo se čuvaju snimci koje načini „Amigo boras“? Kritičari ukazuju na to da Šengenski sporazum uopšte ne predviđa opšte granične kontrole. Holandska vlada odgovara da će ove kamere raditi samo povremeno, kako bi u konkretnim slučajevima pomogle graničnoj policiji. Holandska organizacija za zaštitu podataka o ličnosti „Privacy first“ smatra da „Amigo boras“ stvara generalne profile putnika koji dolaze u Holandiju.

„Izgleda kao vojni projekat“

Predsednik pomenute organizacije, Bas Filipini, smatra da novi sistem kamera ne može biti delotvoran: „Oni žele da uđu u trag švercerima ljudi, ali ako u automobilima te osobe sede na zadnjim sedištima, onda ih ionako ne možete videti… Tako ćemo doći do dana kada će snimati sva vozila. Mi želimo da se krećemo bez nadzora“ – kaže Filipini, i dodaje da mu čitava akcija izgleda kao neki vojni projekat. Ima i posmatrača koji smatraju da je cilj akcije nešto sasvim drugo, naime, da se ustanovi koliko vozila sa stranim tablicama uopšte ulazi u Holandiju, kako bi moglo da se proceni kakva bi bila korist od uvođenja putarine na tamošnjim auto-putevima.

Principi Šengena

Šengenski sporazum je još 1985. godine značio postupno smanjivanje graničnih kontrola između zemalja Beneluksa, Francuske i Nemačke. Danas se u „Šengenskoj zoni“ nalazi 25 zemalja između kojih nema kontrole unutrašnjih granica. Pored 22 od 27 zemalja Evropske unije (sve osim Velike Britanije, Irske, Kipra, Bugarske i Rumunije), tu su i Norveška, Island i Švajcarska. Kopnene granice šengenskih zemalja su dugačke oko 7.700 kilometara, a pomorske granice nešto manje od 42.000 kilometara. Na granicama između šengenskih država vrše se još samo probne kontrole, ili kontrole prilikom posebnih događaja.

Povreda ljudskih prava?

Prema članu 23 Šengenskog sporazuma, jedna država-članica sme ponovo da uvede kontrolu samo u izuzetnim slučajevima i na ograničeno vreme i to „u slučaju velike pretnje javnom redu ili unutrašnjoj bezbednosti“. Ta mera sme da traje najduže 30 dana ili onoliko dugo koliko traje „velika pretnja“. Šengenske države su se, na primer, pozivale na tu klauzulu uoči određenih velikih sportskih priredbi ili političkih samita. Kritičari novog holandskog sistema nadgledanja granica tvrde da je Holandija oko sebe sagradila „virtuelni zid“. I Komisija Evropske unije trenutno vrlo ozbiljno razmatra takve primedbe i pitanje radi li se o povredi prava na privatnost ili, još opštije gledano, o povredi ljudskih prava.

dpa/ddp/sb/jla