"Masovna pop-muzika je veoma moćna"

Nemački radijski novinar i DJ Klaus Valter već decenijama se bavi fenomenom pop-kulture: „Mejnstrim kao takav više ne postoji; postoji jako puno podvrsta u okviru muzičke scene. Danas je moguće tražiti svoje muzičko postojanje, tako što se koncentrišete na jednu, posebnu vrstu muzike, kao što je 'dabstep' ili narodna muzika. I naravno svuda možete da se osećate manje ili više dobro.“

"Vudstok-atmosfera"

Ali, gde se u današnje vreme odigrava pop-kultura kao masovni fenomen? Postoji nekoliko bitnih muzičkih sajmova i festivala u Nemačkoj: „Popkom“ u Berlinu, svake godine predstavlja novitete i odražava muzičko tržište, dok festivali kao „Rok am ring“, „Sautsajd“ ili „Harikejn“ privlače stotine hiljada ljudi na koncerte na otvorenom, kako bi zajedno stvorili neku vrstu „Vudstok-atmosfere“. Ta atmosfera doduše više nema nikakve veze sa hipicima ili političkim protestima - za razliku od kraja šezdesetih:

„Šta je danas politički ili buntovnički ili šta danas znači pružanje otpora? Negde sam pročitao da su određeni gestovi 'hrabri poput pocepanog džinsa'. Kako plasirati svoju muziku? Preko kog medija? Šta se može publici dati besplatno? To su danas politička pitanja. Upravo zato je danas teško praviti političku muziku ili imati politički odnos, kao što je to, možda, bio slučaj 1970. godine.“

Protestne pesme su odslužile svoje

Vijetnamski rat je, na primer, imao svoj „zvuk“, ali ga zato aktuelni, anti-nuklearni pokret nema. Još uvek je u opticaju oslanjanje na stare folk-hitove. Prvo nemačko osvajanje Evrovizije dogodilo se sa pesmom pacifističkog duha. Tadašnja pobednica Nikol sa pesmom „Malo mira“ ne može se uporediti sa prošlogodišnjom - Lenom Majer-Landrut koja peva o ljubavi. Privatne stvari sasvim sigurno nemaju nikakve veze sa politikom.

Klaus Valter kaže: „Naša masovna pop-muzika veoma je moćna i konzistentna. To se posebno vidi u slučaju prošlogodišnjeg uspeha Lene Majer-Landrut. U tom slučaju se radi o moći medija i njihovom proizvodu, tj. o jednom moćnom medijskom preduzeću kao što je 'imperija Štefan Rab', koje lansira proizvod kao što je Lena i to sve zajedno je neverovatno uspešno. Na tome se odlično vidi, da je televizija i dalje veoma moćna.“

Progresivna struja i nemački klišei

Nemačka ima još „muzičke robe“ za izvoz. „Tokio hotel“ naprimer. Iako ih ozbiljna kritika ne uzima baš tako ozbiljno, u njihovom slučaju se, u najmanju ruku, može govoriti o novoj kulturi mladih, takozvanoj „emo“ kulturi. Emocionalni hardkor je, sa naglaskom na osećanjima i svetskim bolom, skoro postao masovna kultura među mladima. Sa androgenim izgledom „Tokio hotel“ predstavljaju progresivnu struju.

Za razliku od njih bend Ramštajn se koristi nemačkim klišeima. Tako to bar vidi pevač benda Slat, Kristijan Nojburger. „Može se reći da su poslednjih trideset godina uvek postojali nemački bendovi koji su postizali veliki uspeh na međunarodnoj sceni i koji su ekstremno i tipično nemački zvučali: Nena, 'Kraftverk', 'Ramštajn'. Svi oni zvuče neverovatno nemački, možda čak ponekad preterano nemački. A oni upravo to i hoće. Amerikanci dobijaju upravo ono što su naručili. Hteli su nemački - dobili su nemački .“

Nekada je vodeći medij za nove trendove u dobroj muzici bio radio. Bilo je normalno da sa aparatom za snimanje čučite ispred radija i čekate omiljenu pesmu. Naravno da sa internetom takvo nešto nije više moguće ni zamisliti. Ako želite da slušate stare pesme Boba Dilana više nije neophodno da se vraćate u šezdesete godine.

Vreme muzičkih radio-talasa je završeno, ali dobra muzika ne treba da ostane u zapećku. Pluralizam je oduvek bio pozitivan, kaže Klaus Valter: "Nadam se samo da će se javni emiteri okrenuti u pravcu svojih kulturnih zadataka i na svojim programima zauzeti ozbiljniji odnos prema pop-muzici. Popularna kultura je masovna kultura i kultura sa kojom se bavimo svaki dan, hteli mi to ili ne. A ona želi da bude razmatrana, analizirana i shvaćena. To još nije slučaj.“

Autori: E. Gutenzon / Ž. Bašić-Savić

Odg. urednica: I. Ivanović